3.5. Глобална сарадња на климатским променама и одрживи развој

До краја седамдесетих година прошлог века само су се научници интересовали за климатске промене.

На првој Светској конференцији о клими одржаној 1979. године представљени су бројни извештаји, који су пружили доказе да људске активности имају велики утицај на климу. Ово је привукло пажњу новинара, затим шире јавности и на крају влада.

Уједињене нације су 1988. препознале климатске промене као један од најважниијих глобалних изазова човечанства.

Неки од најбољих научних умова на свету почели су да раде на питању климатских промена.

Међувладин панел за климатске промене (енг. Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC) је основан 1988. године. Панел је прегледо расположиве научне доказе и показао како људске активности утичу на климу.

Први извјештај IPCC-а објављен 1990. године потврдио је да је претња климатских промена стварна и да постоји директна веза између људских активности и процеса у глобалној атмосфери. Од тада су објављена још четири извештаја IPCC-а, последњи од њих 2013. године, који процењују климатске промене користећи најновија научна истраживања научника из целог света. IPCC је 2018. године припремио Специјални извештај о утицајима глобалног загревања, који наглашава значајне ризике уколико глобална температура порасте више од 1,5°C у односу на ниво пре индустријске револуције. Неки од нежељених ефеката су: пораст температуре, израженије олује и суше, утицај на биолошку разноликост и екосистеме, укључујући нестанак биљних и животињских врста, пораст нивоа мора, повећање температуре и киселости океана и смањење нивоа кисеоника у океану. Ови ефекти представљају озбиљан ризик по здравље и безбедност људи, снабдевање водом и храном, средства за живот и економски раст.

Већина научника се слаже да морамо и можемо пронаћи начине за борбу против климатских промена. Ово је могуће само ако земље широм света раде заједно, а најбољи начин за то је под окриљем Уједињених нација.

На посебној међународној конференција УН-а одржаној 1992. године земље света сложиле су се о потреби сарадње на климатским питањима. Споразум је преточен у међународни документ, Оквирну конвенцију Уједињених нација о климатским променама (Unted Nations Framework on Climate Change Convention – UNFCCC).

Ова Конвенција предвиђа само опште акције за ограничавање и смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште. Зато је 1995. године на првој Конференцији странака Конвенције (тј. земаља које су потписале Конвенцију; Conference of Parties – COP) одлучено је да се припреми нови међународни документ који регулише конкретне акције странака у 21. веку.

Преговори за припрему овог новог документа били су веома сложени и тешки. Ипак решење је постигнуто и у децембру 1997. у Јапану је усвојен нови међународни уговор назван Кјото Протокол, према граду Кјото где је потписан.

Кјото протокол је био револуционаран јер је обавезивао развијене земаље да не пређу одређени ниво емисије гасова са ефектом стаклене баште у периоду од 2008. до 2012. у односу на 1990. годину, која је узета као основ.

Као део групе земаља у развоју Србија у првом периоду није имала обавезу да смањи емисије гасова са ефектом стаклене баште. Важно је нагласити да су емисије Србије у 2013. години биле за 25% испод нивоа из 1990. године.

Овај пад емисија није последица преданих напора наше земље, већ представља утицај периода транзиције и економске кризе. То такође објашњава зашто је Влада Србије у свом документу о Намераваној национално одређеној контрибуцији Републике Србије – (Nationally Determined Contributions – NDC) дозволила незнатно повећање емисија у односу на ниво из 1990. године.

На пример, Европска унија се обавезала да ће смањити своје емисије за 8%, Јапан за 6% а Русија и Украјина да не премаше ниво својих емисија из 1990. године.

Сједињене Америчке Државе, које су емитовале највећу количину гасова са ефектом стаклене баште активно су учествовале у преговорима о Кјото протоколу , али су касније, 2001. године, одбиле да га потпишу.

Тако су на крају 2012. године била на снази два међународна договора: UNFCCC, као међународни оквирни нацрт конвенције који дефинише општу стратегију човечанства за борбу против климатских промена, и Кјото протокол којим су утврђене посебне обавезе индустријализованих земаља, попут Европске уније и земаља са економијама у транзицији, попут Русије или Украјине.

Период обавеза преузетих од стране индустријализованих земаља и земаља у транзицији је истекао крајем 2012. и била је потребна нова рунда преговора за наредни период који почиње 2013. године. Развијене земље су се током 2013. сложиле о даљим обавезама смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште у периоду од 2013. до 2020., што је обећавало значајнија смањења него раније.

Али, из различитих разлога, став неколико земаља према Кјото протоколу се променио. САД, Канада, Јапан, Нови Зеланд и Русија нису се придружиле споразумима 2013–2020. Њихов аргумент је да се свет изменио од деведесетих, и да сада скоро сав раст емисија не долази из развијених земаља, већ из великих земаља у развоју (Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка и друге), чије емисије нису регулисане Кјото протоколом.

Према томе можемо разликовати неколико фаза напора човечанства за решавање климатских промена:

  • 1992. – UNFCCC, када су се земље сложиле да формулишу планиране акције за повратак емисије на нивое из 1990;
  • 2008-2012. – први период обавеза Кјото протокола – где су се 37 развијених земаља и Европска унија обавезале су се да смање емисију гасова са ефектом стаклене баште за просечно 5% у односу на ниво из 1990.;
  • 2013-2020. – други период обавеза Кјотског протокола – развијене земље посвећене смањењу емисије гасова са ефектом стаклене баште обавезале су се да смање емисије за најмање 18% испод нивоа из 1990. године. Међутим, списак земаља у другом периоду обавеза се разликује од списка у првом периоду;
  • 2015. – усвајање Париског споразума који укључује доприносе утврђене на националном нивоу (NDC) земаља са амбициозним дугорочним мерама за сузбијање емисија гасова са ефектом стаклене баште.
  • После 2020. – Париски споразум ступа на снагу.

Србија је УН-у предала свој документ Намеравана национално одређена контрибуција Републике Србије (NDC) , у коме обрзалаже план редукције емисија и адаптације на климатске промене, обећавајући да ће до 2030. смањити своје емисије за 9,8% у односу на ниво из 1990. године, али дозвољавајући пораст од 15% у односу на 2013. годину. Ревизија NDC-а је у току.

У децембру 2015., земље су се састале у оквиру COP21 у Паризу да би постигле нови универзални споразум о клими чија је  примена почела 2020. године и имплементираће га земље потписнице овог споразума. Главни циљ споразума је ограничење глобалног пораста температуре испод 2°C у односу на прединдустријски ниво и улагање посебних напора да се пораст средње глобалне температуре заустави на 1,5°C.

На конференцији у Паризу разматран је широк спектар изазова и решења за климатске промене укључујући смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште, прилагођавање утицајима климатских промена, као и технолошку и финансијску подршку таквим акцијама. Париски споразум даје само правни оквир за акције на ублажавању климатских промена након 2020.године, док ће детаљније одлуке о његовој примени бити донесене у неколико наредних година.

Ефикасна међународна сарадња може помоћи свету да се развија у складу са порастом глобалне температуре од 2°C и прилагоди се климатским променама које се већ дешавају као последица прошлих и текућих емисија гасова са ефектом стаклене баште. Такође може помоћи земљама да схвате бројне могућности и користи повезане са транзицијом у нискоугљеничне и климатски отпорне економије.

Међународна сарадња на пољу климатских промена је уско повезана са другом главном бригом човечанства – како постићи одрживи развој за глобални просперитет. Одрживи развој захтева узајамно подржавање акција у три домене: економском, социјалном и еколошком. А климатске промене утичу на сва три.

На Генералној скупштини Уједињених нација у септембру 2015. године 193 земље су усвојиле Развојну агенду до 2030. и 17 циљева одрживог развоја (енг. Sustainable Development Goals – SDGs). Тринаести циљ је: „Хитна акција за борбу против климатских промена и њених утицаја“(Сл. 3.5.1). Извештај УН-а за 2019. годину показује да је напредак остварен у неким критичним областима имплементације циљева одрживог развоја , попут https://unstats.un.org/sdgs/report/2019/

Сл.3.5.1. Седамнаест циљева одрживог развоја Уједињених Нација

Многи други циљеви одрживог развоја такође се односе на климатске промене, на пример Циљ 7 “Осигурати приступ приступачној, поузданој, одрживој и модерној енергији за све “.

У нашем савременом свету технолошког напретка око 1,3 милијарде најсиромашнијих, од чега 80% живи у сеоским подручјима, нема приступ електричној енергији. Они чине више од 18% од укупно 7 милијарди људи колико сада живи на планети.

Још више људи, око 3 милијарде, користи традиционалну биомасу (огревно дрво) за кување и грејање. Према Светској здравственој организацији загађујуће материје које се емитују у атмосферу сагоревањем биомасе у неефикасним уређајима за кување могу изазвати прерану смрт 1,5 милиона људи сваке године, или више од 4.000 дневно. То је више од укупног броја смрти од маларије, туберкулозе и АИДС-а заједно. Ови изузетно сиромашни људи живе у Африци, јужно од Сахарске пустиње (највеће пустиње на свету), у јужној Азији и Латинској Америци.

Овај проблем је назван „енергетским сиромаштвом“.

Обезбеђивање чистих, ефикасних, приступачних и поузданих енергетских услуга је кључни аспект глобалног просперитета, а ефикасним коришћењем енергетских ресурса можемо се борити против климатских промена. Усмерена климатска политика промовише рационално и ефикасно коришћење енергетских ресурса.

Промене у понашању и размишљању домаћинстава и појединаца су врло важне за ове напоре. Свако може дати лични допринос смањењу утицаја климатских промена преласком на одрживије обрасце потрошње, као што су бициклизам, здрава исхрана богата сезонским воћем и поврћем произведеним локално, смањењем количине отпада који ствара, поновним коришћењем материјала где је то могуће, као и штедњом воде  и електричне енергије.

ЗАДАЦИ

Задатак 1.

У овом склопу задатака можете се окушати у улози међународног преговарача. Прочитајте „10 савета за међународног преговарача“ и научите их напамет.

10 савета за међународног преговарача

  1. Усредсредите се на питање о коме се разговара. Не скрећите са њега. Не бавите се споредним питањима и не прелазите на друге теме.
  2. Покушајте да пронађете и разликујете кључну идеју и фокусирајте се на садржај, а не на форму.
  3. Парафразирајте оно што је друга особа рекла и проверите да ли сте њега или њу правилно разумели („Ако се не варам, мислили сте да…“, „ Да ли сам правилно разумео да…“).
  4. Постављајте питања.
  5. Поштујте тишину особе с којом разговарате, немојте журити да попуните паузе у разговору.
  6. Интерпретирајте информације и са тачке гледишта ваше сопствене културе и са становишта стране културе.
  7. Покушајте да не читате своје значење у туђем понашању.
  8. Не журите са проценом и вредносним оценама.
  9. Научите да препознајете невербалне поруке особе са којом разговарајте (изрази лица, гестикулација, држање, интонација итд.).
  10. Не доносите закључке засноване на само једном гесту или знаку.

Занимљиво је да је једна од најуспешнијих стратегија у односима са људима из других култура једноставно опонашати их. Копирање начина на који се понаша ваш преговарачки партнер значајно повећава шансе за позитиван исход за обе стране. Дакле, бити “камелеон” може вам помоћи да успете у међународним преговорима. У сваком случају, љубазност, поштовање особе с којом разговарате и његове или њене културе и отворености у комуникацији могу учинити чуда. Исто важи и у свакодневном животу.

Задатак 2.

Игра

Замислите да учествујете на Конференцији Уједињених нација о климатским променама где ћете разговарати о проблемима различитих земаља повезаних са климатским променама.

Припремите кратак поздравни говор који ће шеф ваше државе прочитати свим учесницима конференције. Говор би требао да помене:

– климу и главне природне ресурсе ваше земље;

– како живе људи у вашој земљи;

– главне економске секторе ваше земље;

– утицај климатских промена на природу, људе и економију;

– шта ваша земља очекује да конференција постигне.

Након говора добродошлице, учесници Конференције изражавају своја становишта о томе како спречити негативне утицаје климатских промена на животну средину и људе у земљама које учествују на Конференцији.

На крају игре, учесници бирају победника – ученик који је дао највећи допринос у расправи и који је рекао најрелевантније, добро аргументоване и најзанимљивије ствари.

Задатак 3.

Ви сте владин службеник земље у региону Југоисточне Европе која не излази на море. Тренутно припремате предлог пријаве за међународну финансијску подршку каја би помогла вашој земљи да се носи са негативним утицајем климатских промена. Размотрите следећа питања у вашем предлогу за финансирање:

1) Који очекивани ефекти глобалног загревања представљају највећу претњу за вашу земљу?

2) Шта урадити ако суше прете да угрозе животе људи који живе у сеоским заједницама?

3) Које међународне организације и државе ћете контактирати  за помоћ?

4) Како планирате да сачувате биолошку разноликост своје земље, суочене са могућим изумирањем низа биљних и животињских врста?