2.2. Како климатске промене утичу на живи свет

Шта је биодиверзитет?

Научници су дефинисали три главна типа диверзитета:

• генетички (индивидуална разноликост између јединки исте врсте),
• специјски (разноврсност међу врстама),
• екосистемски (разноврсност екосистема).

Шта је генетички диверзитет? Узмимо на пример јато дивљих гусака. На први поглед, све јединке изгледају исто. Али свака од њих је јединствена и разликује се од осталих јединки по некој специфичности. То је најбоље описано у дечијој причи Чудесна путовања Нилса Холгерсона кроз Шведску, од Селме Лагерлеф (1858-1940.). Иако је то књижевно дело, у њему се описују гуске: једна од њих је спретнија да чује прикрадање лисице успаваном јату, друга памти где се налазе бусени траве у близини језера, а трећа има непогрешиву моћ да пронађе пут по звездама. Тако, читаво јато се ослања на појединачне  вештине сваке од гусака. А овакве особине нису присутне само код гусака. Сваки организам има јединствене особине по којима се разликује од осталих.

Генетички диверзитет доводи до развоја нових врста. Биолози сматрају да разлике у понашању и физичким особинама, на пример између две популације медведа могу да се током времена повећају. Након више године, чукун, чукун унучићи мечића ових популација медведа које су се просторно раздвојиле, почињу да лове на различите начине или да се различито припремају за период мировања, хибернацију. Ове две популације су временом постале две врсте – у овом примеру су то Мрки медвед и Азијски црни медвед.

Разлике између врста животиња које припадају одређеним вишим таксономским категоријама, као што су раздео, класа, ред су јасно видљиве; не мораш да будеш научник да би разликовао маслачак од банане, вилиног коњица од мрава, говече од лисице. Али зашто се ове врсте и милиони других толико разликују?

Свака врста организма на планети има одређену улогу. У Афричким саванама врхове бусена траве једу зебре, док се доњим деловима стабљика хране антилопе и гнуови, док газеле пасу стабљике при основи стабла. Тако хране има довољно за све и различите врсте биљоједа не ступају у односе компетиције. То значи да већина животиња може да живи у одређеном екосистему, да се добро хране, буду здраве, а сам екосистем одржив и у равнотежи дуже време. И то захваљујући специјском диверзитету.

Сваки пажљив путник лако може да уочи екосистемски диверзитет, ако уме да разликује шуме храста од шума букве, или коралне гребене од екосистема мангрова. У природи се сусреће безброј разноликих екосистема који су попут живописне сценографије наспрам које се одвијају бескрајни циклуси живота. Изузев што сценографија сама по себи игра важну улогу у тим циклусима. Специјски диверзитет омогућен је захваљујући великом броју врста, које опстају захваљујући одговарајућим ресурсима хране, воде, станишта. На пример, неке врсте биљака влажних станишта повремено могу да опстану и након шумских пожара. Небројено мноштво јединки одређене врсте инсеката које нападају њиве кромпира, зауставиће климатска зона где површински слој земљишта мрзне преко зиме. Што је већи диверзитет у природи, то су веће шансе за опстанак и различитих врста и тако ће екосистеми бити одрживи.

Зашто је важан биодиверзитет?

Све што су људи до давнина користили у исхрани, за лекове, одећу, изградњу кућа или транспорт потицало је из природе. Вероватно ћете рећи: „Да, али не више“. Нећете бити у праву. На пример, данас научници проводе доста времена у тропским кишним шумама истражујући врсте биљака чији састојци могу бити искоришћени у производњи нових лекова. Многе врсте биљака које расту у природи могу се узгајати за исхрану. Чак су и инжењери „позајмили“ више оригиналних техничких решења од различитих врста микроорганизама, гљива, биљака или животиња.

Али то није једна од главних улога биодиверзитета. Оно што је најважније јесте да биодиверзитет омогућава опстанак свих живих бића укључујући и човека. Шта то конкретно значи? Током више милиона година све што расте, креће се, пузи, плива, лети, прилагођавало се саставу Земљине атмосфере. Промене овог „коктела“ гасова су увек биле незнатне. Али чак и то незнатно смањење концентрације кисеоника у ваздуху који удишемо заједно са милионима других организама може утицати да се не осећамо добро. Ако се ниво кисеоника смањи, осећаћемо се још горе. Али ко је произвео толики ниво кисеоника у атмосфери. Цијанобактерије и биљке!

Сва жива бића граде високо замршен и фино подешен систем. Замисли да ти и твој друг проведете две године у свемирском броду путујући до Марса и назад. Размисли о свим разноврсним деловима, уређајима и другој опреми коју један свемирски брод мора да има! Да ли сад можеш да замислиш нашу планету као тај свемирски брод? Сваки њен „део“ стваран је милионима година биолошком еволуцијом, a покретање сваког од њих био је прилагођен у складу са хиљадама других делова. Шта би се десило да је постојала грешка на само једном од многобројних делова или да је метеорит оштетио делове брода? Вероватно би могао да неки део замениш, бар на кратко. Али шта би се десило ако би дошло до неке нове грешке током лета у свемиру?

Биодиверзитет на Земљи функционише на сличан начин. Сваки организам има важну улогу у систему. Један производи храну захваљујући Сунчевој енергији, други користи енергију како би сустигао плен или побегао од предатора, а трећи опет разлаже увеле  делове биљака или угинулих животиња и тако редом. Сваки од њих, од огромног баобаба до малог лишаја, од моћног плавог кита до прозирне медузе, важни су делови живота планете Земље. А има и оних организама које још нисмо стигли да откријемо!

Можда их и не буде велики број, али су сви они свакако важни. Можда ћеш рећи: „Било је времена у историји живота планете када су изумирале читаве групе организама. Губитак само једне врсте и није нека велика катастрофа, па чак и десетак, можда и стотинак…“ Али стани! Грешиш! Ми не знамо колико наш „свемирски брод“ може да поднесе губитке. Можда смо већ прекорачили ту границу. У краткој историји људске врсте, природа је неповратно изгубила не стотину или хиљаду врста, него много више!

Још једна важна чињеница је и та да се биодиверзитет може посматрати као справа за мерење која показује одрживост и стање здравља живота на планети. Ако има доста различитих врста и свака има своју одређену улогу, тада и тропске кишне шуме, океански корални гребени и влажна станишта постојаће и у далекој будућности.

Које су претње биодиверзитету?

У екологији, основни фактори угрожавања биодиверзитета дефинисани су акронимом H.I.P.P.O (енг.) који је изведен од почетних слова енглеских речи. Последњих година због све већег утицаја климатских промена на нестајање биодиверзитета у предходни акроним додато је још једно слово C.H.I.P.P.O (енг.):

C – Климатске промене (енг. Climate change)

H – Губитак станишта (енг. Habitat loss)

I – Инвазивне врсте (енг. Invasive species)

P – Загађење животне средине (енг. Pollution)

P – Популациони раст Homo sapiens-a (енг. Population growth)

O – Прекомерно искоришћавање (ресурса) (енг. Overexploitation)

Људске активности представљају највећу претњу несметаном постојању света дивљине у свој њеној биолошкој разноликости. Ми сечемо шуме, узоравамо степу, палимо саване, исушујемо мочваре, изловљавамо дивљач или рибу и слично. Наравно, не намеравамо да уништимо природу. Наши циљеви су да нахранимо растућу светску популацију, набавимо дрво за грађу, произведемо довољно енергије, узгајамо стоку, ослободимо простор за подизање градова, за путеве, војне локације, тржне центре, депоније и још много тога. Повећањем површина под пољопривредним културама доводи до масовног уништавања станишта, што заузврат узрокује нестајање врста.

Биолошка разноврсност је веома рањива и осетљива на промене природних услова, било да су то промене у температури, шумски пожари, топљење глечера, исушивање мочварних станишта, колебање нивоа океана и слично. Ви сигурно знате да се ове промене већ дешавају.

Једно необично вруће лето није нека катастрофа. Током милиона година биолошке еволуције живи свет се постепено прилагођавао на климатске услове станишта као и на остале промене у природи. Оно што представља садашњу претњу биолошкој разноврсности су брзе, нагле и неповратне промене у животној средини, а посебно промене климе. Покушајмо да схватимо зашто.

Масовна изумирања и климатске промене

Током развоја живота на Земљи, од око 3,5 милијарди година, долазило је до неколико десетина наглих климатских промена које су узроковале значајно смањење биолошке разноврсности. Пет од њих се издвајају и обично називају као „Велика изумирања“.

Једно од најдраматичнијих изумирања догодило се пре око 250 милиона година. У то време Земља још није била у насељена биљкама и животињама које су нам данас познате, иако је постојала велика разноврсност живог света. А онда, сасвим изненада, у геолошком смислу те речи, у размаку од само неколико милиона година, готово све врсте животиња и биљака су нестале. У то време био је далеко мањи диверзитет биљака у односу на животиње, јер је живот у океанима и морима био много богатији животињским врстама него на копну.

Који су „мистериозни“ узроци довели до готово потпуног изумирања неких врста и појаве других? Научници сматрају да су велике промене на површини планете, тј. померање континената (то сте сазнали у претходним одељцима) били главни узроци ових великих изумирања. Континентални дрифт променио је целокупни изглед живог света какав је до тада постојао, као и положај планинских ланаца, правац кретања океанских струја, а наравно, радикално је променио климу на Земљи.

Након древних геолошких доба када је клима била много хладнија, дошло је до поновног отопљавања. Клима је постајала све сушнија, а сезонске температуратурне разлике су се повећавале. Ниво кисеоника у атмосфери се такође променио. Све је то довело, као што смо видели, до велике „замене“ некадашњих врста, новим врстама живих бића.

Изумирање врста се понављало, али никада више у таквом обиму. Пре око 60 милиона година дошло је до још једне прилично нагле промене услова на планети, што је за последицу имало изумирања диносауруса. Ову промену су пратиле и промене климатских услова, које су убрзале процес „замене“ неких врста биљака и животиња, новим врстама. Остале групе живих бића, као што су амонити (морски мекушци који су обликом љуштуре подсећали на овнове рогове) и белемнити, чији фосили подсећају на стрелице, испратили су диносаурусе у овом изумирању. Скоро половина свих морских врста организама нестала је у исто време. Није познато са сигурношћу колико их је нестало на копну, јер не постоје довољно добро очувани остаци некадашњих копнених организама.

Глобално хлађење праћено је формирањем ледених капа на Земљиним половима. Огромни ледени трагови који и сада постоје на Гренланду и Антарктику могу се видети на фотографијама Земље из свемира. Колико је воде потребно да се формирају такве ледене капе? Добро питање. Одакле долази та силна вода која се леди? Долази из океана. Када се формирају ледене капе, ниво мора опада што драстично мења услове живота за све организме који живе дуж морских обала, али и у води и на копну.

Између осталих ефеката, климатске промене утичу на биолошку разноликост, при чему је највећи утицај у почетним фазама. Након тога, живот на Земљи се постепено опоравља, али никада се не појављује у свом претходном облику! Милиони година су потребни за опоравак и врсте које су изумрле никада се неће вратити. Као врста, да ли желимо да се суочимо са данашњим изумирањем?

Које животиње најбрже реагују на климатске промене?

Наравно, све о чему смо до сада разговарали догађало се у далекој прошлости – тако далекој да не можемо ни да замислимо. Али како климатске промене данас утичу на разноврсност живог света?

Утицај људских активности и нагле климатске промене довели су до тога да је брзина изумирања врста широм планете много већа од оне која се дешава током природног процеса.

Мале, ситне животиње које имају кратке животне циклусе, зависе од услова животне средине и зато брже реагују на климатске промене. Наравно и велики организми реагују на климатске промене, али у њиховом случају, ефекти се касније испољавају. За нас је битно да знамо како климатске промене данас делују на живи свет и како ће се то одразити у блиској будућности.

Незнатан, али дуготрајан пораст просечних температура од 1,5–2 °C у планинама Словачке, изазвао је неочекиване последице. Прелепи лептири из породице ластиних репака Podalirius и Machaon – проширили су свој ареал распрострањења и ван шумо-степске зоне у којој су живели и почели су да се појављују на хладнијим и влажнијим ливадама. Они су такође почели да се размножавају три пута годишње уместо два пута, као раније.

Друге врсте лептира, из рода Arashnia, некада су имали различиту боју тела у зависности од годишњег доба: у пролеће су били смеђи, у лето, црни а у јесен поново смеђи. Због климатских промена, данас су у свим годишњим добима црне боје.

Такође у словачким планинама, биолози су установили две супротне тенденције у животним циклусима Европског смрчевог поткорњака и гусенице зимског мољца. Ови инсекти су проширили ареал свог распрострањења како се температура повећавала, док се прождрљива гусеница зимског мољца, напротив, сада мање храни својим омиљеним дрвећем. У оба случаја постоји директна веза између промене температуре и понашања код инсеката.

Климатске промене и лоши услови животне средине утицали су на изумирање мешовитих шума храста лужњака и цера на северу Србије 2013. године, као последица веома сушне 2011. и 2012. године. Научно је доказано да повећање температуре, заједно са смањењем количине доступне воде, има негативан ефекат на шуме храста лужњака и цера у басену реке Дунав.

Негативне последице суше из 2012. године утицале су и на Панчићеву оморику, која тада, услед недостатка воде, није могла да обавља све физиолошке процесе. Овој врсти одговара већа влажност ваздуха и земљишта, а предвиђа се да ће у будућности период суша бити дужи и интензивнији. Још један климатски фактор који представља претњу за ову врсту јесте пораст температуре. У последњих неколико година уочен је тренд повећања температуре ваздуха у Југоисточној Европи, а Панчићева оморика је врста којој одговара хладноћа.

Према савременим литературним подацима у Србији, проблем угрожености животиња услед деловања климатских промена није довољно истражен. Можда је разлог за то комплексан утицај климатских фактора на врсте које променом свог понашања (миграције) могу да утичу на превазилажење наметнутих проблема. То не значи да климатске промене не делују на животињски свет, већ да је њихово деловање најчешће посредно (ишчезавање станишта, недостатак воде, повећање средње и максималне годишње температуре…). Из наведених разлога, али и директног утицаја човека на преживљавање животиња у природи (изловљавање, крчење шума, загађивање…), многе животиње су постале угрожене и нашле се у некој од четири до сада објављене књиге фауне Србије.

Жути пругасти пигмејски звиждач је мала жаба која настањује тропске кишне шуме, где су промене у температури и влажности током дана и током године мале, али се ипак јављају. Последњих неколико година научнике је почело занимати однос ове врсте жаба и паразитских гљива, плесни, које расту на њеној кожи. Утврђено је да је паразит много мање рањив на промену услова животне средине у односу на свог домаћина, жабе. Према томе, климатске промене чине паразита опаснијим за жабу, и на тај начин угрожавају читаву популацију ове врсте домаћина.

У хладним водама Антарктика, чак и најмањи пораст температуре доводи до повећања киселости океана и смањења концентрације кисеоника у води. То је довело до масовних миграција шкољки врсте Laternula elliptica из зоне опасности. Међутим, старијим јединкама (старијим од три године) ове врсте шкољки недостаје мишићна снага да мигрирају и зато у великом броју пропадају. Можда ћете се запитати: да ли могу те шкољке да се населе у нове области и обнове своју бројност? Можда, али то није тако једноставно: врста се може размножавати тек након треће године живота, тј. кад изгуби покретљивост!

Такође, корали су међу првима погођени климатским променама. Корали су веома осетљиви организми. Вода која је превише топла или превише хладна, недостатак светлости и загађење мора делују на успоравање или потпуно зауставља раст корала. Корални полипи се не могу кретати и нису прилагођени променама у окружењу. Они живе и умиру тамо где су рођени. Микроскопске алге, зоохлореле, које су за коралне полипе од изузетног значаја јер апсорбују Сунчеву енергију, зависе од температуре воде. На многим местима на аустралијском Великом гребену, научници изучавају смрт алги и избељавање корала, што се догађа када гребен умире. Дим од шумских пожара и паљења тресета у Индонезији често доводи до атмосферске емисије једињења гвожђа што додатно изазива брзо цветање алги које производе токсичне супстанце изазивајући смрт корала.

Загревање у поларним областима смањује површину сезонског морског леда, чија је доња страна потребна за развијање микроскопских алги, познатих као фитопланктон. Фитопланктон је на почетку океанског ланца исхране, за којим следи зоопланктон рачића крил, а затим рибе, пингвине и остале морске птице, туљане и неколико подврста китова. Ако нема довољно леда, фитопланктон не може да расте и размножава се у довољним количинама. Крил не може да опстане у води у којој недостаје фитопланктон. Њихово место тада заузимају древна прозрачна жива бића, налик желеу, салпе. То изазива прекид ланца исхране јер скоро ниједна животиња не једе салпе, осим неколико врста риба и морских корњача. Тако китови не могу да сакупе довољне резерве масти у зимским месецима. Такође, и друга жива бића, напуштају воде у којима нема довољно хране. И овде још једном видимо сложене међусобне односе који постоје у природи и који се огледају у биолошкој разноврсности.

Смањивање северне поларне ледене капе је највидљивији знак глобалног загревања. Поларним медведима потребан је лед за њихове миграције, тражење супротног пола, као и за лов на туљане. Такође лед је од виталног значаја за туљане, јер без леда немају где да одморе своје младе. Ако се ледена санте почну још више смањивати него што је то уобичајено током летњег периода, популације туљана ће се такође смањивати. Изгладнели поларни медведи биће принуђени да једу читаве лешеве туљана, уместо да једу само слој масти животиња. Раније су остаци оброка поларног медведа пружали богату гозбу и осталим становницима Арктика – арктичкој лисици и бројним птицама. Али сада им више ништа не преостаје!

Како клима постаје све топлија на северном ободу Евроазије, сибирске шуме смрче  полако али сигурно залазе у тундру брзином од неколико десетина километара у једном веку. Ово мења станиште и изворе хране за бројне врсте птица. Топле зиме на Арктику такође су погубне и за дивље и припитомљене ирвасе, јер уместо снега падају кише које се зими леде и прекривају снег, што отежава овим животињама да пронађу лишаје, који су њихова основна храна током зимских месеци.

Леминг, најбројнији становник тундре, такође „пати“ због топлије климе. Рупе у којој живи лемминзи често су преплављене водом што смањује популације леминга и утиче на бројност грабљивица на пример поларним лисицама којима су леминзи основни извор хране.

На јужној хемисфери, на обалама Антарктика, која има изглед ледене пустиње са ретком вегетацијом, истраживаче је изненадило проналазак густих бусенова антарктичке траве, мале биљке која је раније расла у малим групама између камења, заштићена од ледених ветрова јужног континента.

У Дауријској степи на истоку Русије, између језера Бајкал и планине Великог Кхингана из Монголије, научници су приметили да клима постаје све сувља због последица глобалног загревања. Језера и мале реке нестају, шумски појасеви се суше, а вегетацију на степи сунце немилосрдно пали раније него уобичајено. Животиње степе покушавају да се прилагоде на новонастале промене. Ларве и рибља млађ се укопавају дубоко у муљ на дну река. Птице се селе на друга места мењајући своје миграционе путеве и места за гнежђење. За све водене птице као што су корморан, сива чапља и сребрнасти галеб нема довољно хране.

Кинеска лабудаста гуска се више не гнезди у овој области. Вукови, лисице, јазавци па чак и ждралови одлазе због недостатка воде. Птице грабљивице којима је потребно много воде да би свариле храну, такође се селе у друге крајеве. Током летњег периода Толајском зецу недостаје траве, не само како би се прехранио већ да би се сакрио од предатора. Табаргански мармот и даурска веверица, које су аутохтоне врсте овог подручја, добро су прилагођени суши. За њих је живот у новим условима веома тежак, јер се не могу довољно брзо кретати како би избегле степске пожаре, који су све чешћа појава у летњем периоду. Изгорела трава такође значи недостатак зимске хране за копитаре, што присиљава велика стада антилопа и газеле да прелазе из Монголије у Русију. Неколико преосталих места у даурској степи постају пренасељена животињама која су у потрази за водом, што повећава ризик од болести. Како су лета постајала све сувља, а зиме са више снежних падавина, манул (врста дивље мачке) не може тако лако да пронађе храну. Дауријски јеж готово да једини има користи од промене климе: потребно му је више од пет месеци топлог времена за успешан животни циклус, тако да проширује своје присуство у новим условима и на овим просторима.

Национални паркови: учење о очувању природе

Шта је национални парк? То је заштићено подручје које могу посетити туристи, али где је људска активност ограничена одређеним правилима. Национални паркови обично настају на местима где има много различитих пејзажа (типичних и јединствених), ретких или угрожених биљака и животиња, јединствених геолошких и/или водених феномена. Националне паркове посећују одрасли и деца, који тамо могу да науче више о глобалним изазовима у заштити животне средине. Национални паркови могу бити простори на којима ће се гајити ретке врста биљака и животиња, које ће се потом слати у друге делове земље.

Да ли климатске промене утичу на националне паркове? Нажалост ДА. Глобалне климатске промене доводе до чешћих пожара, суша, повећања температуре ваздуха и многих других појава које се не могу ограничити, па тако утичу и на подручја националних паркова.

Еколошки фактори који утичу на флору и фауну копнених вода у националном парку Евергладес на Флориди (САД) варирају у зависности од прилива слане морске воде из оближњег залива Флорида, процеса на који утичу климатске промене. Научници и особље заштићених подручја разумеју да такви процеси угрожавају опстанак националних паркова, па је америчка Агенција за заштиту животне средине заједно са службом Националног парка основала посебан програм: „Паркови који су прилагођени на климатске промене“. Овај програм упознаје особље и посетиоце парка са узроцима и последицама климатских промена и објашњава како они сами могу да помогну у решавању глобалних проблема повезаних са климатским променама.

У Републици Србији законом је заштићено око 450 природних целина и добара. Проглашено је:

• пет националних паркова,
• 13 паркова природе,
• 74 резервата природе,
• 28 предела изузетних одлика,
• 253 споменика природе,
• два резервата биосфере (Голија-Студеница од 2001. године и Бачко Подунавље 2017. године).
• један геопарк (Ђердап, 2020. године).

 

Фрушка гора – Први национални парк Србије

Фрушка гора је проглашена 1960. године националним парком. Налази се у Војводини, недалеко од Новог Сада. Научници је називају „огледало геолошке прошлости“ због богатства палеонтолошких налаза који потичу из мезозоика (пре око 90 милиона година). Поред геонаслеђа, Фрушка Гора обилује столетним шумским заједницама храста, букве, липе (највећи комплекс липове шуме у Европи) и граба, где живе бројне животињске врсте као што су: срна, јелен, муфлон, ласица, дивља свиња, куна, дивља мачка, шакал, зец, итд. На Фрушкој Гори постоји и више археолошких налазишта као и седамнаест манастира насталих од краја 15. до 18. века због чега је називају и „Српским Хиландаром.“

НП Копаоник – један од центара ендемизма Србије

Национални парк Копаоник налази се у централном делу Србије и припада унутрашњим Динаридима. Због сложене геолошке грађе, рељефа и висине, овај масив називају „небеским столицама Србије, а због великог броја сунчаних дана у току године и „Сунчаном планином“. Националним парком је проглашен 1981. године.

На Копаонику расте преко 1500 врста биљака, од којих је 91. ендемична, па овај простор представља један од значајних центара ендемизма Србије. Од подножја до врхова Копаоника смењују се шуме врбе, тополе, заједнице белог бора цера и сладуна, храста китњака, брдске букве, јеле и смрче. Овај национални парк настањују живородни гуштер  који насељава само највише планине Европе, планинска шева, крстокљун, сури орао, дивља мачка, медвед, срна, вук.

На Панчићевом врху (надморска висина 2017 m) налази се маузолеј Јосифу Панчићу, који уједно представља први културни споменик на планинама Србије.

НП Тара

Национални парк Тара проглашен је 1981. године. Простире се на крајњем западу Србије припајајужи се Старовлашким планинама. Подручје НП Тара обилује биљним врстама међу којима се издваја „царица свих ендемита Европе“ – Панчићева оморика. Ову врсту је први пут за науку описао Јосиф Панчић, наш чувени ботаничар 19. века. Осим оморике, у НП Тара расту још двадесет ендемита као што су Панчићева цицербита, Панчићева бедрница, дервентински различак, љупка кандилка. Од животиња су присутне дивокоза, дивља мачка, видра, алпска ровчица, медвед, Панчићев скакавац (ендемит Србије), белоглави суп, сури орао…

У подножју планине Таре налази се  манастир Рача, задужбина краља Драгутина из 13. века и средњовековне некрополе са стећцима у Растишту и Перућцу које су 2016. године стављене на УНЕСКО листу светске културне баштине.

Шар планина

Национални парк Шар планина простире се на крајњем југу Србије дуж границе с Македонијом. Основан је 1986. године. Овај национални парк се протеже у виду гребена у дужини од 95 километара, на коме доминирају 30 врхова чија висина прелази 2500 метара. У овом националном парку расте око 2000 врста биљака, што представља 56% српске флоре. Посебну драгоценост представљају ендемичне и реликтне терцијарне врсте као што су хајдучица краља Александра, шарпланински каранфилић, шарпланински шафран, шарска руњика. У кречњачким клисурама расте српска рамонда, борови муника и молика и жбунасте заједнице глацијалне горске руже. Од животиња живе 147 врста лептира, белоглави суп, сури орао, велики тетреб, динарска волухарица, видра, дивља мачка, рис, медвед, дивокоза и многе друге.

Ђердап – национални и геопарк Србије

Национални парк Ђердап проглашен је 1974. године. Захваљујући посебној клими због присуства сложене мреже клисура, кањона и дубоких увала, на овим просторима су се задржао део флоре и фауне из терцијара (геолошко доба почело пре око 66 милиона година, до 2,6 милиона година). У националном Национални парку Ђердап расту мечија леска, тиса, сребрна липа, маклен, медунац, зеленика и многе друге врсте. Посебну вредност националног парка представља 35 реликтних шумских и жбунастих заједница изолованих у клисурама и кањонима. Од животиња присутне су сури орао, орао змијар, орао белорепан, видра, медвед, вук, шакал, бројне врсте слепих мишева и друге врсте. У њему се налази и чувено археолошко налазиште из неолита, Лепенски Вир као и остаци Трајановог пута, Трајанова табла и други локалитети.

Одлуком Извршног одбора организације УН за образовање, науку и културу, подручје Ђердапа се од 10. јула 2020. године налази на УНЕСКО Глобалној мрежи геопаркова.

Простор Ђердапа обилује природним феноменима као што су Ђердапска клисура дуга више од сто километара (најдужа клисура у Европи), четири мање клисуре (Голубачка клисура, клисура Госпођин Вирт, Казанска клисура и Сипска клисура) и три котлине (Љупковска котлина, Доњомилановачка котлина и Оршавска котлина).

Иначе УНЕСКО глобална мрежа геопаркова основана је 2004., подручја са израженом геолошком баштином коју одликују пејзажи и локалитети од мултидисциплинарног значаја за палеонтологију, гоморфологију, хидроекологију, седиментологију и друго. Геопаркови су важна места по својој научној, естетској или образовној вредности.

Резервати природе: природа без човека

Природни резервати су места на којима научници могу да прате и бележе промене у живом свету. У овим резерватима забрањено је да се беру дивље бобице, сакупљају гљиве или лове рибе. Ова места су идеална за обнављање популација угрожених врста, које се потом могу пустити у погодна подручја ван резервата.

Резервати природе често се оснивају на местима где природа није подложна никаквом људском утицају. Резервати природе се користе у циљу заштите типичних локалних екосистема, као и ретких врста и заједница биљака и животиња. На пример, резервати природе којим би се заштитио екосистем тајге на северу или тропска кишна шума у тропском региону. Очување природне средине у таквим подручјима има глобални значај.

Резервати природе постоје на свим континентима. Вероватно сте гледали филмове о таквим подручјима у Африци. Захваљујући таквим подручјима под заштитом, разноврсност живог света афричког континента се одржава и данас.

Уточишта за дивље врсте од изузетног природног значаја

Смисао уточишта за дивље животиње је да се заштити не читав екосистем, већ само његови појединачни делови: на пример, одређене врсте биљака или животиња, неке геолошке структуре (стене или пећине). Дакле, као и у осталим природним резерватима и овде постоје ограничења за људске активности које се односе на делове заштићеног подручја.

Подручја од изузетног природног значаја су јединствена или типична природна подручја и знаменитости, које имају посебну научну, културну, образовну или здравствену вредност. То могу бити језера, дрвеће, геолошка налазишта или древни паркови. Заштићене су забранама свих људских активности које могу нарушити њихов интегритет.

Како заштићена подручја помажу у решавању проблема климатских промена

Какав је допринос националног парка (или било којег другог заштићеног подручја) у решавању климатских промена? Најзначајнији допринос је у смањивању емисије угљен-диоксида у атмосфери. На пример, неки паркови охрабрују туристе да користе јавне аутобусе на алтернативнe врсте горива уместо да загађују ваздух коришћењем приватних аутомобила. Сами запослени у парку такође могу користити облике транспорта који имају минималан утицај на животну средину. Паркови могу користити енергију ветра, сунца или термалних извора за осветљавање или грејање просторија која су намењена посетиоцима. Максимално се користе природна расвета и ЛЕД сијалице, а загревање или хлађење канцеларија се обезбеђује енергијом прикупљеном соларним панелима. Туристима се нуде сувенири направљени од рециклираног материјала, кафетерија у парку послужује јела од локалних производа (производи које немају велики угљенични отисак, не загађују ваздух, и који су чувају животну средину), а просторије парка су опремљене тоалетима у којима се штеди вода. Свим посетиоцима се дају упутства како да се понашају на начин који је најефикаснији за животну средину и најмање штетан за околину.

 Екотуризам: хармонија човека и природе

 Да ли уживате у шетњи и другим активностима на отвореном? Ако је одговор ДА, онда ћете ви и ваши пријатељи уживати у путовањима и откривању нових места. Можда ћете и ви постати екотуристи.

Каква је разлика између туристе и екотуристе? Оно што их највише издваја је њихов однос према околини. Екотуризам је нова концепција понашања, настала оног тренутка када су људи схватили колико је свет природе важан за све нас. Постоје различити начини опуштања напољу. Можете се аутомобилом возити кроз шуму или до ивице језера, укључити музику на најјаче, запалити ватру на најлепшем месту на које наиђете, појести доста хране и оставити гомилу смећа иза себе. Али постоје и други туристи који ће се управо попети на врх планине, посматрати дивље животиње, пронаћи ретку биљку, слушати птице како певају или уживати у заласку сунца и тишини. Њихов главни циљ је видети и чути свет природе. Екотуристи не остављају смеће – напротив, често рашчишћавају и сакупљају смеће других људи и обавезно се придржавају свих правила која чувају животну средину. Из године у годину број екотуриста расте!

Екотуризам Србије

Због свог положаја, богатства река, планина богатих шумама, региона са нетакнутом природом, Србија има огроман потенцијал за развој еко туризма. У многим брдским и планимским селима и бањама Србије овај вид туризма се развија на локалном нивоу и у мањим размерама у појединачним домаћинствима, где се екотуристима осим природних лепота нуде производи здраве хране, оригинални ручни радови од вуне и остале рукотворине.

Екотуризам људима пружа прилику да виде околину у њеној нетакнутој, природној лепоти, да схвате колико је она разнолика, колико је рањива на деловање људских активности и да размисле питајући се: „Шта могу да учиним за нашу планету?“ Екотуристи проучавају законе природе и раде ствари које помажу у њеном очувању, покушавајући да смање на минимум свој утицај на животну средину. Шта више: компаније за екотуризам дају део свог прихода како би подржале проучавање и заштиту животне средине.

Много дивних крајолика са нетакнутом природом смештено је у забаченим местима, у руралним срединама где су људи релативно сиромашни . или у областима као што су џунгла Јужне Америке или планински региони дуж границе између Северног Тајланда, Мијанмара и Лаоса, у којима живе староседеоци. Стога екотуристи уче не само о свету природе, већ и о људској култури. Екотуризам пружа посао и додатни извор прихода људима који живе у овим регионима.

Екотуризам помаже људима да виде лепоту и јединственост природе, да схвате како је све у свету око њих повезано, колико врста биљака и животиња живи на нашој планети и колико стање животне средине зависи од поступака сваког од нас.

Екотуризам и климатске промене

Веза између климатских промена и екотуризма није одмах уочљива. Многе туристичке организације данас томе посвећују посебну пажњу. Шта значи путовати? Изнад свега значи премештање са једног места на друго, авионом, океанским бродом, возом, аутомобилом или аутобусом. Сви ови облици превоза користе гориво које загађује животну средину. Најбољи облици транспорта за екотуризам су бицикли, пешачење, јахање и рафтинг. Туристичку руту можете направити тако што ћете путовање путничким возилима свести на минимум и уместо тога одабрати еколошки прихватљивије превозно средство. То смањује емисију гасова са ефектом стаклене баште и ослобађање штетних супстанци у атмосферу.

Сви који су се уморили од буке, прометних гужви и других неприлика градског живота, иду и корак даље од екотуризма: прелазе за стално да живе у сеоској средини, где уче да узгајају локално воће и поврће и једу еколошку храну. Власници таквих мини фарми обично користе алтернативне изворе енергије, одбијају употребу хемијских ђубрива и пестицида и праве свој компост од органског отпада. Такве еко-фарме већ постоје у многим земљама, али су посебно популарне у руралним областима Европе, Аустралије, Новог Зеланда, САД-а и Канаде.

Плава застава и Зелени кључ

Међународни програм и еко-сертификација Плава застава (енг. Blue Flag) додељује се на добровољној основи плажама, маринама и оператерима пловила који реализују програме заштите животне средине. Еко-ознака Плава застава се базира на одрживом развоју плажа и марина, које морају да следе прописане критеријуме за квалитет воде, образовање и информисање, заштиту животне средине и безбедност корисника. Поред критеријума који се односе на третман отпадних вода и квалитет воде за купање, критеријуми за добијање Плаве заставе укључују и друге области управљања животном средином, као што су управљање отпадом, планирање и заштита обала и очување заштићених подручја у непосредној околини.

У свету има више од 4.600 плажа, марина и оператера сертификованих Плавом заставом, у преко 50 земаља широм Европе, Јужне Африке, Марока, Туниса, Новог Зеланда, Бразила, Канаде и Кариба. Програм Плава застава се реализује у Србији од 2012. године. Плажа “Савско језеро”, популарна Ада Циганлија, је до 2020. године, укључујући и 2020., девет пута подизала Плаву заставу, истичући важност бриге за квалитет воде за купање, као и бриге за животну средину и безбедност посетилаца.

Међународни програм и еко-сертификација Зелени кључ (енг. Green Key), односи се на сертификацију туристичких и угоститељских објеката. Циљ програма Зелени кључ је промоција развоја одрживог туризма и активно учешће овог сектора, почев од власника објеката, посетилаца, гостију, добављача, произвођача, до читаве локалне заједнице, у очувању животне средине и уштеди ресурса. На глобалном нивоу у програм је укључено преко 3.200 туристичких објеката у 65 земаља, што га издваја као један од тренутно најпознатијих светских програма у области одрживог развоја и заштите животне средине. Србија као земља са великим туристичким потенцијалом који је у развоју и успону, представља земљу која би свој даљи напредак могла базирати на одрживом коришћењу и управљању ресурсима, установама и објектима, према стандардима заштите животне средине, уз смањену употребу ресурса и енергије.

Програми Плава застава и Зелени кључ су интелектуално власништво непрофитне организације Фондација за образовање о животној средини (енг. FEE –Foundation for Environmental Education). Национални оператер ФЕЕ програма у Србији је струковно удружење Амбасадори одрживог развоја и животне средине.

Шта су Црвене књиге и чему служе?

Црвена књига је опис ретких и угрожених врста биљака, гљива и животиња. Црвена боја нас упозорава на опасност да су ове врсте угрожене и на хитну потребу да их заштитимо и сачувамо.

Све врсте организма широм планете, којима је потребна заштита, наведени су у Међународној црвеној књизи, чија се главна копија чува у швајцарском граду Моргес. Књигу је издала Међународна унија за заштиту природе (енг. International Union for Conservation of Nature – ), а први пут се појавила 1963. Ова необична књига дизајнирана је више као зидни календар него као обична књига: како је време пролазило, и стање врста у природи, у књигу су додавана и имена нових врста биљака, животиња и гљива. Дакле, Црвена књига се стално мења и проширује.

За сваку врсту, коју садржи, Црвена књига пружа информације о распрострањености, броју популација, карактеристикама станишта, мерама потребним за очување и много других детаља. Странице Црвене књиге су обележене различитим бојама. Странице које описују изумрле врсте означене су црном бојом. Ту спадају, на пример, морска крава, путнички голуб и птица додо. Странице обележене црвеном бојом представљају угрожене и веома ретке врсте (далеко источни леопард, амурски тигар, снежни леопард и европски бизон). Животиње, чија се бројност популације брзо смањује, наведене су на страницама означеним жутом бојом (поларни медвед, ружичасти галеб, голубаста газела). Животиње и биљке, које се у дивљини ретко налазе, бележе се на белим страницама. Врсте које нису довољно проучене јер живе на забаченим местима бележе се сивом бојом, док су највише охрабрујуће врсте са зелених страница јер су људи успели да их сачувају од изумирања (укључују Евроазијског дабра и Евроазијског елка).

Свака земља и регион у свету такође састављају своје спискове ретких и заштићених врста. Пре него што је одређена врста уврштена у Црвену књигу, научници спроводе интензивне студије флоре, фауне и гљива у одговарајућим областима, откривајући узроке који прете нестанку врсте, описујући њихова станишта и препоручујући како их треба сачувати. Црвена књига не садржи само ретке и ендемичне врсте (врсте које се налазе само на одређеној територији), већ и читав низ јестивих и лековитих биљака.

Биљке и животиње требати заштитити из два разлога: директног и индиректног. Директни разлози за заштиту постоје када људи својим деловањем уништавају биљке и животиње, ловом, сакупљањем лековитог биља, риболовом или на неки други начин као што је колекционарство. Индиректни разлози односе се на промену станишта, укључујући и оно што је узроковано глобалним климатским променама. Такви индиректни разлози су тешко прилагођавање на климатске промене, увођење нових врста биљака (када „придошлице“ из било којег другог разлога потискују домородачке, домаће врсте), уништавање биљака које су извор хране за животиње и слично.

До сада је у Србији објављено више Црвених књига (Црвена књига флоре, Црвена књига фауне Србије – водоземци, гмизавци, птице, правокрилци, Црвена књига дневних лептира Србије). Црвене књиге флоре и фауне представљају основу за деловање у области политике заштите врста, а истовремено нуде обиље важних информација, не само стручној већ и најширој јавности. Неке од врста које су нашле своје место у Црвеним књигама флоре Србије су: Панчићева оморика, степски божур, жута линцура, јагорчевина, белоглави суп, Аполонов лептир, видра, црни даждевњак…

Питања

1. У ком екосистему ће бити најразноврснији и најбогатији диверзитет живог света на планети?
2. Који је највећи међународни степен заштите неког подручја?
3. Шта све морамо да знамо пре него што се започне процедура заштите одређеног подручја или врсте?
4. Наведите природна заштићена подручја у вашем окружењу.
5. Наведите највидљивије последице климатских промена у Србији у последњих неколико година.

 

6. Шта се подразумева под „директним“ а шта под „индиректним“ узроцима нестанка врста? Дај примере.
7. Како бисте са другарима из одељења започели причу о важности биолошке разноврсности? Који су аргументи најубедљивији за школарце, а који за одрасле?
8. Зашто је Црвена књига црвена? Које биљке, гљиве и животиње знате да су наведене у Црвеној књизи Србије или света? Зашто нестају?

Како можемо помоћи да се оне сачувају?

Које се боје користе на страницама Црвене књиге? Које боје се користе за одређене статусе врста?

Зашто Црвена књига постаје све дебља сваки пут када се ажурира?

9. Како глобално загревање утиче на ирвасе?
10. Кога можемо са сигурношћу назвати „екотуристом“?