3.1.4. Нуклеарна енергија
Нуклеарне електране готово да уопште не емитују гасове са ефектом стаклене баште. Могу ли оне бити одговор на проблем климатских промена?
Како је време пролазило, наука је све дубље разматрала ову проблематику. Прво, утврђено је да се све супстанце састоје од многих сличних честица, које се називају молекули. Тада је откривено да су и сами молекули изграђени од скупа атома. Различите врсте атома су називане хемијским елементима. Нумерисани су и наведени у табели: Мендељејев систем хемијских елемената.
Под одређеним условима, молекули разних супстанци могу се распасти на своје атоме и формирати молекуле нових супстанци у процесу који се назива хемијска реакција. Током хемијске реакције ослобађа се енергија која је држала атоме заједно. Нова једињења могу садржати више или мање енергије, тако да хемијска реакција може да апсорбује енергију из простора око ње или да ослободи енергију у простор. Сагоревање фосилних горива је хемијска реакција која производи топлоту.
Али шта би се догодило ако интервенција није у структури молекула, већ у атому? Научници су открили да се атом такође састоји од честица: има језгро, састављено од протона и неутрона, око којих се окрећу електрони. Језгра неких хемијских елемената могу се распасти. Ово производи, прво, велику количину топлотне енергије (која се може сакупити и искористити), и друго, посебне честице које се називају зрачење. Тај феномен се назива радиоактивни распад или радиоактивност.
Радиоактивност је део природе наше планете. Нивои природне радиоактивности варирају од 5 до 20 микро рентгена на сат у различитим регионима света. Тако мале дозе зрачења су безопасне и чак неопходне за људска бића и целокупно природно окружење. Међутим, при већим дозама зрачење може постати смртоносно!
1975. године стручњаци у САД први су покушали да израчунају вероватноћу озбиљних несрећа у нуклеарним електранама. Открили су да се таква несрећа може догодити једном у 10.000 година. Па ипак, само четири године касније, таква несрећа се догодила у нуклеарној електрани Три Мајл Ајланду у близини града Харисбурга у САД-у. Непосредна штета од несреће процењена је на милијарду америчких долара, а индиректна штета на 100 милијарди америчких долара, мада је само неколико људи било погођено радијацијом. Седам година касније, догодила се несрећа у нуклеарној електрани у близини града Чернобил у бившем Совјетском Савезу, где су такође нуклеарни научници инсистирали на томе да се то може догодити само једном у 10.000 година. Клаус Таубе, бивши шеф немачке компаније Интератом, рекао је да се било какве статистичке процене вероватноће несреће са отапањем елемената нуклеарног горива морају сматрати псеудо-научним бесмислицама.
Човечанство је научило да контролише нуклеарне реакције и користе енергију коју те реакције ослобађају. Овај процес је основни механизам који користе нуклеарне електране. Нуклеарна електрана користи сложени процес радиоактивног нуклеарног распада као извор енергије. Огромна количина енергије може се добити из мале количине нуклеарног горива, без емисије гасова са ефектом стаклене баште у атмосферу. У погледу утицаја на климу, нуклеарна енергија је веома сигурна, мада треба имати на уму да припрема уранијума за употребу у нуклеарним електранама троши много енергије и емитује пуно гасова са ефектом стаклене баште.
Главни недостатак нуклеарних електрана је да нова језгра атома – названа кћерка језгра – формирана вештачки организованим распадом, могу такође бити радиоактивна. Она нису корисна као гориво, али се не могу вратити у природно окружење, јер су опасна. То је такозвани „радиоактивни отпад“. Научници су свесни тог проблема и пажљиво разматрају могућности о различитим начинима одлагања таквог отпада. Ако би ове методе функционисале савршено, како је и планирано, заиста би се могло рећи да су нуклеарне електране потпуно безопасне. Међутим, ситуација у пракси није баш тако једноставна.
Опасности повезане са употребом нуклеарне енергије, које остају и након затварања нуклеарне електране, довеле су до расправе о томе да ли и даље развијати нуклеарне електране или их забранити.
Експлозија у нуклеарној електрани у Чернобилу 26. априла 1986. шокирала је свет. Много људи је погинуло, или су били озбиљно повређени. Око 5 милиона хектара земље (огромна површина, реда величине Словачке) постало је неупотребљиво за пољопривреду. Око места несреће створена је зона забране приласка од 30 km, а стотине малих насеља морало је бити напусштено и уништено.
Прошло је много година, а пројектанти нуклеарних електрана сада тврде да се грешке из прошлости не могу поновити јер је у међувремену измишљена нова и боља опрема.
Међутим, у тренутним условима, када клима пролази кроз велике промене, није могуће предвидети какве се неочекиване природне појаве могу догодити. Приликом изградње нуклеарних електрана у Јапану узета је у обзир честа појава земљотреса у тој земљи. Ипак, 11. марта 2011., снажан земљотрес и цунами изазван земљотресом довели су до пада свих система за уобичајено, као и ванредно хлађење језгра реактора у јапанској нуклеарној електрани и уследиле су термичке експлозије. Велика количина радиоактивног материјала том приликом излила се у море и загадила ваздух, а ефекат се осетио у многим земљама. Ниво радијације на обали на којој се налази нуклеарна електрана Фукушима-1 је чак три године након несреће и даље премашивао прихватљиве вредности радиоактивности за више од 100 пута. Чак 80.000 људи морало је да се пресели са тог подручја. Упркос уверавањима јапанских власти да се ситуација стабилизовала, више радиоактивних супстанци ушло је у подземне воде испод електране две године након несреће и концентрације су им порасле, а дошло је и до даљег цурења из резервоара са радиоактивном водом.
Нуклеарна енергија је моћна енергија, али је такође и опасна. Разарања која она може изазвати, ако се отргне контроли, указују да није ни безбедна, нити јефтина.